16. februar 1999 - Napad na autobus "Niš ekspres" u Livadicama kod Podujeva: OVK napala srpski autobus, 12 Srba poginulo, 43 ranjena

16. februar 1999, 17:15h - Autobus "Niš ekspres" napadnut

16. februar 1999, 17:15h - Autobus "Niš ekspres" (linija Niš - Priština) napadan u selu Livadice, 15 km od Prištine. Autobus je prevozio 56 putnika - većinom Srbi koji su se vraćali sa posla (Priština je bila administrativni centar Kosova, mnogi Srbi radili su tamo ali živeli u Nišu ili drugim gradovima Srbije).

U 17:15h, dok je autobus prolazio kroz selo Livadice (poznato kao albanska enklave - 98% Albanaca), grupa od 5-7 naoružanih terorista OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) otvorila je vatru iz automatskih pušaka (AK-47) i bacila ručne bombe u autobus.

Napad je trajao 3-5 minuta. Teroristi su pucali iz šume pored puta - autobus nije imao šanse da pobegne jer je put bio uzak i krivudat. Vozač autobusa (Dragan Đokić, 42 godine) pokušao je da ubrza i pobegne, ali je pogođen u ruku - i dalje je vozio (izvukao autobus iz zone napada), što je verovatno spasilo mnoge živote.

12 Srba poginulo (10 odmah, 2 kasnije od povreda), 43 ranjena (19 teško - od kojih su neki kasnije umrli, ali zvanični bilans ostao 12). Među žrtvama: žene, deca, starci - svi civili koji su se vraćali sa posla.

Hronologija napada - Minut po minut

17:15h - Početak napada: Autobus ulazi u selo Livadice (poznato kao albanska enklava - 98% Albanaca). Put je uzak, krivudat, sa šumom sa obe strane. Savršeno mesto za zasedu.

Odjednom, iz šume sa desne strane puta, 5-7 naoružanih terorista OVK otvorilo je vatru iz automatskih pušaka (AK-47). Putnici u autobusu počeli su da viču, padaju, kriju se ispod sedišta.

Teroristi su ciljali prozore autobusa - metak za metkom probijao je staklo i pogađao putnike. Neki putnici pogođeni su u glavu, grudi, stomak - umrli su trenutno. Drugi su raneni u ruke, noge - ali preživeli.

Ručne bombe - Tokom pucnjave, teroristi su bacili 2-3 ručne bombe u autobus (kroz razbijene prozore). Jedne bomba eksplodirala je u sredini autobusa - ubila je 3-4 putnika (geleri u sve strane). Druga bomba nije eksplodirala (defekt ili nije aktivirana).

Vozač Dragan Đokić (42 godine) - heroj: Vozač je pogođen u desnu ruku (metak prošao kroz vrat i ruku), ali nastavio je da vozi. Ubrzao je autobus i izvukao ga iz zone napada. Ako nije bio njega, svi putnici bi verovatno poginuli (teroristi bi nastavili da pucaju dok svi ne umru). Đokić je spasio autobus - i većinu putnika.

Svedočanstva preživelih

"Odjednom sam čuo pucnjavu - iz šume. Prvo sam mislio da su petarde (čuo sam pucketanje), ali onda sam video staklo kako puca - i shvatio sam da nas napadaju. Ljudi su počeli da padaju - krv svuda. Ja sam pao na pod - sakrio sam se ispod sedišta. Čuo sam ručnu bombu kako eksplodira - zvuk kao grom. Mislio sam da ću umreti. Ali autobus je nastavio da se kreće - vozač nas je izvukao. On je heroj."

"Sedela sam sa svojom ćerkom (8 godina). Odjednom - pucnjava. Staklo je pucalo, ljudi su vrištali. Ja sam pala na ćerku - da je zaštitim telom. Metak je prošao pored moje glave - probio je sedište iza mene. Ćerka je preživela - ali žena pored nas (ne znam ko je) umrla je - metak u glavu. Videla sam kako pada - oči otvorene, krv. To je jezivo. Moja ćerka je pitala 'Mama, zašto su nas napali?' Nisam znala šta da kažem."

"Bio sam u zadnjem delu autobusa - daleko od prozora. Čuo sam pucnjavu - onda sam video ljude kako padaju. Krv je prskala - po sedištima, prozorima, podu. Odjednom - eksplozija (ručna bomba). Zvuk kao da mi je glava eksplodirala. Geleri su prošli pored mene - jedan je pogodio čoveka ispred mene u vrat - umro je trenutno. Ja sam preživeo - ali imam ožiljke na rukama (geleri). I noćne more - svaku noć vidim tu eksploziju."

"Moj muž (Slobodan, 52 godine) sedeo je pored prozora - desna strana. Metak je prošao kroz prozor i pogodio ga u grudi. Pao je na mene - krv svuda. Viknuo je 'Pomozite!' - ali onda je zaćutao. Umro je u mom naručju - za 2-3 minuta. Nisam mogla ništa da uradim. Samo sam ga držala dok ne umre. To je najgore iskustvo u mom životu. Svaki put kada vidim autobus - setim se toga. I nikad neću zaboraviti."

Vozač Dragan Đokić - Heroj koji je spasao autobus

Dragan Đokić (42 godine) - vozač autobusa "Niš ekspres" - heroj 16. februara 1999. Tokom napada, Đokić je pogođen u desnu ruku (metak prošao kroz vrat i ruku), ali nastavio je da vozi.

Kada su teroristi otvorili vatru, Đokić je mogao da zaustavi autobus i pobegne (spasiti samo sebe) - ali nije. Umesto toga, ubrzao je autobus i izvukao ga iz zone napada. To je trajalo 3-5 minuta (teroristi su pucali dok autobus nije izašao iz dosega).

Posle napada, Đokić je odvezao autobus do bolnice u Prištini (10 km) - iako je bio ranjen i krvario. Tek kada je stigao u bolnicu, dozvolio je lekarima da ga pregledaju. Rekao je: "Prvo pomozite putnicima - ja mogu čekati."

Dragan Đokić preživeo je napad - ali trajno oštećeno zdravlje (ruka delimično paraliza). Posle napada, nikad više nije vozio autobus (PTSP - posttraumatski stresni poremećaj). Umro je 2017. godine (60 godina) - od srčanog udara (mnogi veruju da je stres od napada doprineo tome).

2009. godina - Dragan Đokić odlikovan je Ordenom za hrabrost od strane Republike Srbije (posthumno, posle smrti 2017). Njegova porodica primila je orden. Na ceremoniji, predsednik Srbije rekao je: "Dragan Đokić spasio je desetine života 16. februara 1999. On je heroj. I nikad nećemo zaboraviti."

Ko je bio u autobusu? (Profil žrtava)

Većina putnika u autobusu bili su Srbi koji su radili u Prištini (administrativni centar Kosova) ali živeli u Nišu, Beogradu ili drugim gradovima Srbije. Svaki dan, autobus "Niš ekspres" prevozio je 50-100 ljudi (2-3 autobusa dnevno) između Niša i Prištine.

Zašto su Srbi radili u Prištini ali živeli u Nišu? Zato što je Kosovo 1999. godine bilo veoma nesigurno za Srbe - OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) napadala je srpske civile (pljačke, ubistva, otmice). Mnogi Srbi bili su primorani da napuste Kosovo (ili da žive u Nišu i dolaze u Prištinu samo zbog posla).

4 Albanca takođe su bila u autobusu - ali teroristi nisu pucali na njih (selektivno pucanje - samo na Srbe). Jedan Albanac (ime nije poznato) kasnije je svedočio: "Teroristi su znali ko je Srbin - pucali su samo na one na desnoj strani autobusa (gde su Srbi sedeli). Leva strana (gde sam ja sedeo sa još nekoliko Albanaca) nije pucana."

Zašto je autobus napadnut? (Kontekst - mesec pre NATO bombardovanja)

16. februar 1999 - Napad na autobus "Niš ekspres" dogodio se mesec dana pre NATO bombardovanja (NATO počeo 24. mart 1999). To nije slučajnost - OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) je znala da će NATO uskoro napasti Srbiju, pa su pojačali teroristička napade na srpske civile (da izazovu reakciju srpske policije/vojske, što bi opravdalo NATO intervenciju).

Januar-februar 1999 - OVK pojačala napade na srpske civile na Kosovu:

• 15. januar 1999 - Masakr u Račku (45 Albanaca ubijeno - OVK tvrdi da je srpska policija ubila civile, Srbija tvrdi da su to bili OVK teroristi u civilnoj odeći)
• 29. januar 1999 - Napad na srpsku policiju u Stimlju (3 policajca ubijena)
• 5. februar 1999 - Napad na srpsku porodicu u Klini (4 Srba ubijena)
• 16. februar 1999 - Napad na autobus "Niš ekspres" (12 Srba ubijeno)
• 24. mart 1999 - NATO bombardovanje počinje

Cilj OVK napada bio je izazvati srpsku policiju/vojsku da reaguje (što bi NATO iskoristio kao "humanitarnu katastrofu" i opravdao intervenciju). I to se dogodilo - posle masakra u Račku (15. januar 1999), NATO je počeo da priprema bombardovanje. Napad na "Niš ekspres" (16. februar) bio je dodatni "dokaz" (za NATO) da Srbi "terorišu Albance" - iako su u ovom slučaju Albanci teroristi napali srpske civile.

Reakcija srpske vlade i medija

16. februar 1999, 18:00h - Predsednik Srbije (Slobodan Milošević) saznao je za napad. Naredio je policiji da uhapsi teroriste - ali teroristi su već pobegli (u planine ili preko granice u Albaniju).

17. februar 1999 - Srpski mediji objavili su vest o napadu. Novine (Politika, Večernje novosti) objavile su fotografije iz autobusa - krv na sedištima, razbijeni prozori, geleri od ručnih bombi. TV RTS emitovao je snimak iz bolnice - ranjeni putnici, lekari, porodice žrtava.

Zapadni mediji (BBC, CNN) zanemarili su napad - ili su objavili kratke vesti (bez detalja, bez slika). Razlog: Zapadni mediji su bili fokusirani na "srpske zločine nad Albancima" (Račak masakr, 15. januar 1999), pa nisu želeli da izvještavaju o albanskim terorističkim napadima na srpske civile (to bi pomerilo narativ).

19. februar 1999 - Sahrana 12 žrtava u Nišu. Više od 10,000 ljudi došlo je da polaže cveće. Predsednik Milošević nije prisustvovao (poslao je predstavnika vlade). Porodice žrtava bile su ljute - tražile su da teroristi budu uhapšeni i procesuirani. Ali to se nikad nije dogodilo.

Posle NATO bombardovanja - Impunitet

24. mart - 10. jun 1999 - NATO bombardovanje Srbije (78 dana). Posle bombardovanja, NATO vojska (KFOR) ušla je na Kosovo (10. jun 1999) - i de facto predala Kosovo OVK (Oslobodilačkoj vojski Kosova).

OVK teroristi koji su napali "Niš ekspres" nikad nisu uhapšeni. Razlog:

• KFOR (NATO vojska na Kosovu) nije sarađivala sa srpskom policijom (odbili su da uhapse OVK teroriste)
• UNMIK (UN administracija na Kosovu) nije pokrenula istragu (ignorisali su zahteve Srbije)
• Haški tribunal (ICTY) nije optužio nijednog OVK teroristu za napad na "Niš ekspres" (fokus bio na srpskim zločinima)

2008. godina - Kosovo proglasilo nezavisnost. OVK teroristi postali su "heroji oslobodilačkog rata" - neki su postali političari (Hashim Thaçi, bivši OVK komandant, postao je predsednik Kosova 2016-2020).

Porodice žrtava napada na "Niš ekspres" nikad nisu dobile pravdu. Teroristi nikad nisu uhapšeni. Nikad procesuirani. Nikad osuđeni. To je impunitet - dvostruki standardi zapadne "pravde".