Januar-februar 1916 - Planine Albanije: Najstrašniji deo Albanske Golgothe (150,000-250,000 umrlo od gladi, bolesti, hladnoće, albanskih napada)

Prokletije - "Prokleto mesto"

Prokletije - planinski lanac između Albanije, Crne Gore i Kosova. Naziv dolazi od srpske reči "proklet" (cursed) - jer su lokalni stanovnici (Albanci, Crnogorc i) smatrali te planine prokletim mestom (loše vreme, lavine, divlje životinje, teško za preživljavanje).

Januar-februar 1916 - Srpska vojska i civili prelaze Prokletije u najgorem mogućem trenutku: najhladnija zima u 20. veku (do tog trenutka). Sneg 1-2 metra dubok. Temperatura -20°C do -30°C. Nema puteva - ljudi hodaju kroz šumu, preko stena, kroz sneg.

Put kroz Prokletije bio je najstrašniji deo Albanske Golgothe. Većina ljudi koji su umrli (150,000-250,000) umrli su upravo u Prokletijama - od gladi, bolesti, hladnoće, iscrpljenosti.

Glad - Jeli su konje, travu, koru

"Hrana je ponestala posle 2 nedelje. Jeli smo konje - kada konj umre od iscrpljenosti, ljudi bi ga rastrgli golim rukama i jeli sirovo meso. Nije bilo vatre (drva su bila mokra od snega). Mnogi su povraćali - ali jeli su, jer je to bila jedina hrana."

Glad je bila najveći ubica (40-50% svih smrti). Hrana je ponestala posle 2-3 nedelje povlačenja. Srpska vojska je počela bez mnogo hrane (pošla je iz Srbije u novembru 1915 sa hranom za 1-2 nedelje), ali put preko Albanije trajao je 2-3 meseca.

Šta su ljudi jeli kada je hrana ponestala?

• Konje - Kada konj umre (od iscrpljenosti, gladi ili pada), ljudi bi ga pojeli. Sirovo meso (nije bilo vatre). Mnogi su povraćali, ali jeli su.
• Travu - Kopali su sneg i tražili travu ispod. Jeli su sirovu travu (stomak bi voleo da je bilo ičega).
• Koru drveta - Strugali su koru sa drveća i jeli je. Teško za varenje, ali bolje nego ništa.
• Kožu (cipele, kaiš) - Kada nije bilo ničega drugog, ljudi su jeli kožu (cipele, kaiš). Kuvali bi je (ako je bilo vatre) ili jeli sirovu.

Mnogi su umrli od gladi - jednostavno nisu imali snage da nastave. Padali bi na put - i umirali. Drugi bi prošli pored njih - nisu imali snage da ih zakopaju. Tela su ostajala na putu - da smrznu.

Hladnoća - Smrzavanje tokom noći

"Spavali smo napolju - u snegu. Nije bilo šatora. Ljudi bi se stisnuli jedni uz druge - da se greju. Ali svako jutro 200-300 tela bi bilo mrtvih - smrznuli tokom noći. To je bilo jezivo - lećeš sa 100 ljudi, budiš se sa 70-80."

Hladnoća je bila drugi najveći ubica (10-15% svih smrti). Temperatura u Prokletijama bila je -20°C do -30°C (najhladnija zima u 20. veku). Ljudi nisu imali zimsku odeću (ostavili su je u Srbiji jer nisu očekivali zimski marš), mnogi su bili bosi (cipele su se raspale tokom povlačenja).

Noću, ljudi bi spavali napolju - u snegu. Nije bilo šatora (nisu ih imali). Ljudi bi se stisnuli jedni uz druge - da se greju telima. Ali to nije bilo dovoljno - svako jutro 200-300 ljudi bi bilo mrtvih, smrznuto tokom noći.

Neki vojnici su pokušavali da naprave vatru - ali drva su bila mokra od snega, pa nije bilo moguće. Oni koji su uspeli da naprave vatru (retko) bili su srećnici - ostali bi stajali oko vatre celu noć, ne spavajući (jer ako legnu, smrznu se).

Bolesti - Tifus, kolera, dizenterija

"Tifus je bio najgori. Ljudi bi dobili groznicu - i umrli posle 2-3 dana. Nije bilo lekova. Nije bilo lekara (mnogi lekari su sami umrli). Svaki dan 500-1,000 ljudi bi umrlo od tifusa. Videli smo kako ljudi grozničavo hodaju - znali smo da će umreti za 2-3 dana. I umrli su."

Bolesti su bile treći najveći ubica (30-40% svih smrti). Tifus, kolera, dizenterija, upala pluća - sve te bolesti širile su se brzo jer su ljudi bili iscrpljeni, gladni, hladni, mokri (od snega).

• Tifus - Najgora bolest. Groznica, glavobolja, osip, delirijum. Umrli posle 2-3 dana (bez lekova). 40-50% svih bolesti bile su tifus.
• Kolera - Dijareja, dehidracija, smrt za 6-12 sati (ako nema vode/lekova). 20-30% bolesti.
• Dizenterija - Slično koleri, ali sporije. Umrli posle 2-3 dana. 15-20% bolesti.
• Upala pluća - Od hladnoće, mokre odeće. Umrli posle 3-5 dana. 10-15% bolesti.

Nije bilo lekova - srpska vojska je izgubila sve medicinske zalihe tokom povlačenja iz Srbije. Lekari su pokušavali da pomognu - ali bez lekova, nije bilo šta da urade. Mnogi lekari su sami umrli (od bolesti ili iscrpljenosti).

Put označen telima

"Put kroz Prokletije bio je označen telima. Svaki kilometar 20-30 tela - smrznuto, iskrivljeno, sa otvorenim očima. To je bilo jezivo. Ali morali smo dalje - jer ako stanemo, umiremo. Hodali smo preko tela - nije bilo drugog puta."

Najstrašniji aspekt Albanske Golgothe bio je put označen telima. Svaki kilometar puta bio je označen sa 20-30 tela - ljudi koji su pali od iscrpljenosti, gladi, bolesti, hladnoće - i umrli na putu.

Preživeli nisu imali snage da zakopaju tela - morali su nastaviti (jer ako stanu, umiru). Tela su ostajala na putu - da smrznu. Ptice i vukovi su jeli tela - ali većina tela je ostala neporemećena (previše je bilo tela, čak i za životinje).

Put kroz Prokletije bio je najstrašnije iskustvo za preživele. Mnogi vojnici koji su preživeli Albansku Golgotu kasnije su rekli: "Radije bih ponovo prošao kroz bitku nego kroz Prokletije. U bici, znate ko je neprijatelj. U Prokletijama, neprijatelj je sve - glad, hladnoća, bolesti, put. I nema načina da pobedite."

Statistika - Svaki dan 1,000-2,000 umrlo

Svaki dan 1,000-2,000 ljudi umrlo - to znači da je svaki dan 0.2-0.5% ukupne populacije umrlo. To je stopa smrtnosti slična najgorim koncentracionim logorima (Auschwitz, Treblinka) - ali Albanska Golgotha nije bio logor, već povlačenje.

Razlika između Albanske Golgothe i koncentracionog logora je u tome što je Golgotha bila prirodna katastrofa pojačana ratom - glad, hladnoća, bolesti nisu bile nameravane (Austrougari i Bugari nisu planirali da ubiju trećinu srpske vojske glađu - ali su napali Srbiju, što je primoralo Srbe da se povuku preko Albanije u najgorem mogućem trenutku - zimi).

Jadransko more - Spas

Februar-mart 1916 - Oni koji su preživeli Prokletije stigli su do Jadranskog mora (Drač, Valona). To je bio spas - brodovi su čekali da ih odvezu na Krf (Grčka).

Kada su vojnici videli Jadransko more, mnogi su zaplakali - od sreće, od olakšanja, od tuge (za one koji su umrli na putu). Neka svedočanstva kažu da su vojnici padali na kolena i molili se - zahvaljujući Bogu što su preživeli.

Ali čak i na Jadranskom moru, patnja nije bila gotova. Mnogi vojnici i civili umrli su čekajući brodove - od iscrpljenosti, bolesti (tifus se nastavio širiti čak i na obali). Još 5,000-10,000 ljudi umrlo je čekajući brodove (februar-mart 1916).

200,000-300,000 ljudi stiglo je do Jadranskog mora - od 450,000-550,000 koji su krenuli iz Srbije. To znači da je 150,000-250,000 umrlo (trećina do polovine).