Žrtve napada na "Niš ekspres" (16. februar 1999): 12 Srba poginulo - imena, godine, porodice, sudbine

12 Srba poginulo - Imena žrtava

12 Srba poginulo u napadu na autobus "Niš ekspres" (16. februar 1999, Livadice kod Podujeva). Svi su bili civili - činovnici, penzioneri, učitelji, lekari, deca - koji su se vraćali sa posla ili sa posete porodici.

Najmlađa žrtva: Đorđe Nikolić (8 godina) - učenik prvog razreda osnovne škole. Đorđe je putovao sa majkom (Milena Nikolić, preživela) - vraćali su se iz Prištine gde su posetili babu (Đorđeva baka). Tokom napada, Đorđe je pogođen ručnom bombom (geleri u glavu) - umro je trenutno. Majka Milena preživela je (bez povreda) - ali nikad se nije oporavila od gubitka sina.

Profil žrtava - Ko su bili?

1. Slobodan Marković (52 godine) - Činovnik, Niš

Slobodan Marković radio je kao činovnik u Opštini Priština (administracija). Svaki dan putovao je autobusom između Niša (gde je živeo sa ženom Dragicom i ćerkom Jelenom, 22 godine) i Prištine (gde je radio).

Tokom napada, Slobodan je sedeo pored prozora (desna strana autobusa). Metak iz automatske puške pogodio ga je u grudi - umro je u naručju žene Dragice (koja je takođe bila u autobusu). Dragica je preživela - ali nikad se nije oporavila. Rekla je: "Moj muž umro je u mom naručju. To je najgore iskustvo. Nikad neću zaboraviti."

2. Milica Ilić (68 godina) - Penzionerka, Niš

Milica Ilić bila je najstarija žrtva napada. Penzionerka je putovala u Prištinu da poseti sina (Ivan Ilić, 40 godina) koji je radio tamo. Vraćala se u Niš posle nedeljne posete.

Tokom napada, Milica je pogođena ručnom bombom (geleri u stomak i grudi). Umrla je 17. februara 1999. u bolnici u Prištini (1 dan posle napada) - od unutrašnjeg krvarenja. Sin Ivan stigao je u bolnicu 30 minuta pre nego što je umrla - uspeo je da se oprosti. Rekao je: "Majka mi je rekla 'Budi jak, sine.' To su bile njene poslednje reči."

3. Petar Jovanović (34 godine) - Inženjer, Beograd

Petar Jovanović bio je građevinski inženjer koji je radio na projektu u Prištini (rekonstrukcija zgrade). Bio je oženjen (supruga Ana, 32 godine) i imao dvoje dece (sin Marko, 6 godina; ćerka Milica, 4 godine).

Tokom napada, Petar je pogođen u glavu (metak iz automatske puške) - umro je trenutno. Telo je pronađeno sa otvorenim očima - svedoci kažu da je verovatno bio svestan nekoliko sekundi posle hica. Supruga Ana (koja nije bila u autobusu) saznala je vest 18:00h istog dana - putem telefona od Petrovog kolege. Ona i deca nikad se nisu oporavili.

7. Đorđe Nikolić (8 godina) - Učenik, Niš (Najmlađa žrtva)

Đorđe Nikolić (8 godina) - najmlađa žrtva napada na "Niš ekspres". Đorđe je bio učenik prvog razreda osnovne škole "Vuk Karadžić" u Nišu. Bio je dete puno života - voleo je fudbal, crtanje, igru sa prijateljima.

16. februara 1999, Đorđe je putovao sa majkom (Milena Nikolić, 34 godine) autobusom "Niš ekspres" - vraćali su se iz Prištine gde su posetili babu (Đorđeva baka, Dragica Nikolić, 62 godine). Đorđe je bio srećan - pričao je majci o babi, igračkama koje je dobio, fudbalskoj utakmici koju je gledao sa dekom.

Tokom napada (17:15h), Đorđe je sedeo pored majke (leva strana autobusa, blizu sredine). Kada su teroristi bacili ručnu bombu u autobus, bomba je eksplodirala 2-3 metra od Đorđa. Geleri su pogodili Đorđa u glavu i grudi - umro je trenutno.

Majka Milena držala je sina u naručju dok je autobus vozio do bolnice (10 km). Znala je da je mrtav (nije disao, nije se pomerao), ali nije htela da ga pusti. U bolnici, lekari su potvrdili smrt. Milena je vrištala - toliko glasno da su je čuli u čitavoj bolnici.

Sahrana Đorđa Nikolića (19. februar 1999, Niš) - Više od 5,000 ljudi došlo je da polaže cveće. Đorđe je sahranjen u belom odeliu (koje je nosio na Božić 1998) - sa fudbalskom loptom u kovčegu (majka je stavila loptu - jer je Đorđe voleo fudbal).

Majka Milena nikad se nije oporavila. Razvela se od muža (2001) - jer nije mogla da nastavi normalan život. Posećuje Đorđev grob svaki dan (već 26 godina) - polaže cveće, razgovara sa grobom. Rekla je (2024): "Moj sin imao je samo 8 godina. Trebao je da odraste, oženi se, ima decu. Ali teroristi su mu to oteli. I nikad nisu kažnjeni. To je nepravda."

10. Dragan Milošević (39 godina) - Vozač kamiona, Niš

Dragan Milošević bio je vozač kamiona (prevozio hranu između Niša i Prištine). Bio je oženjen (supruga Gordana, 37 godina) i imao sina (Nemanja, 12 godina).

Tokom napada, Dragan je pogođen u stomak (metak iz automatske puške). Ranjen je teško - ali nije umro odmah. Prevezen je u bolnicu u Prištini - operisan je, ali umro je 17. februara 1999 (1 dan kasnije) od komplikacija (unutrašnje krvarenje, infekcija).

Supruga Gordana bila je u bolnici kada je umro. Držala ga je za ruku dok nije izdahnuo. Rekla je: "Poslednje što mi je rekao bilo je 'Čuvaj Nemanju.' To su bile njegove poslednje reči."

Ranjeni (43) - Neki sa trajnim posledicama

43 ljudi ranjeno (19 teško). Neki su imali lake povrede (geleri u ruke/noge, rezovi od stakla) - oporavili su se za 2-3 nedelje. Ali mnogi su imali teške povrede (geleri u grudi/stomak, meci u organe) - neki nikad nisu se potpuno oporavili.

12 ljudi ima trajne posledice - invaliditet, paraliza, amputacije. Na primer:

• Miloš Petrović (34 godine) - geler u desnu ruku, parcijalna paraliza (ne može da koristi ruku potpuno)
• Jovan Stojković (45 godina) - geler u levu nogu, amputacija tri prsta (gangrena)
• Dragica Marković (48 godina) - geler u grudi, trajno oštećena pluća (diše uz pomoć aparata)

PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) - 30+ preživelih ima PTSP. Simptomi: noćne more, anksioznost, panika kada vide autobus, fobija od Albanaca. Neki su dobili terapiju (lekovi, psihoterapija), ali mnogi nikad nisu se potpuno oporavili.

Porodice žrtava - Nikad nisu dobile pravdu

Porodice 12 žrtava nikad nisu dobile pravdu. Teroristi koji su napali "Niš ekspres" nikad nisu uhapšeni, procesuirani, osuđeni. To je impunitet - dvostruki standardi zapadne "pravde".

"Moj sin (Đorđe, 8 godina) ubijen je od albanskih terorista. Prošlo je 26 godina (od 1999 do 2025) - i još uvek niko nije uhapšen. Niko nije procesuiran. Niko nije u zatvoru. To je nepravda. Moj sin zaslužuje pravdu. Sve žrtve zaslužuju pravdu. Ali Zapad ih ignoriše."

2004. godina - Porodice žrtava tužile su UNMIK (UN administracija na Kosovu) i KFOR (NATO vojska) za neuspeh da uhapse teroriste. Tužba odbijena (sud je rekao da UNMIK/KFOR imaju "imunitet").

2010. godina - Porodice žrtava tužile su Haški tribunal (ICTY) za neuspeh da optuži OVK teroriste. Tužba odbijena (Haški tribunal rekao je da "ne optužuje pojedince, već komandante" - iako je OVK komandant Hashim Thaçi bio odgovoran za terorističke napade).

2024. godina - 25 godina kasnije, porodice žrtava još uvek čekaju pravdu. Niko nije uhapšen. Niko nije osuđen. To je impunitet.

Svake godine (16. februar) - Komemoracija u Nišu

Svake godine, 16. februar - Komemoracija u Nišu za žrtve napada na "Niš ekspres". Porodice žrtava, preživeli, građani Niša (2,000-5,000 ljudi) dolaze da polažu cveće na spomenik (podignut 2004. u centru Niša).

Spomenik žrtvama "Niš ekspresa" (Niš, Trg kralja Milana, 2004) - Spomenik sa imenima 12 žrtava. Svake godine, porodice polažu cveće, pale sveće, čitaju imena žrtava.

16. februar 2024 - 25. godišnjica napada. Više od 5,000 ljudi došlo je na komemoraciju. Predsednik Srbije (Aleksandar Vučić) održao je govor: "Nikad nećemo zaboraviti 12 Srba koji su ubijeni 16. februara 1999. Nikad nećemo zaboraviti teroriste koji su pobjegli. Nikad nećemo zaboraviti Zapad koji ih je zaštitio. Pravda će doći - jednog dana."