Bitka na Košarama — 67 dana odbrane granice Otadžbine

Bitka na Košarama jedna je od najsvetlijih stranica odbrambenog rata Vojske Jugoslavije 1999. godine. Na maloj graničnoj karauli u divljini Prokletija, grupa mladih vojnika suprotstavila se višestruko brojnijem neprijatelju potpomognutom najmoćnijom vojnom silom sveta — i držala liniju punih 67 dana, do samog kraja rata.

Gde su Košare

Karaula Košare nalazila se na jugoslovensko-albanskoj granici, u Metohiji, na teritoriji opštine Đakovica, između Peći i Đakovice. Smeštena je bila na obroncima Juničkih planina, dela masiva Prokletija — surovog visokoplaninskog terena. Sama karaula ležala je na nižem položaju, dok su je sa svih strana nadvisivali dominantni vrhovi visoki i preko dve hiljade metara.

Ta geografija odredila je karakter bitke. Neprijatelj je sa albanske teritorije držao više položaje, dok su branioci morali da brane liniju sa nepovoljnijeg, nižeg terena. Karaula je pripadala 53. graničnom bataljonu Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije.

Strateški značaj

Košare nisu bile samo tačka na karti. Preko ovog dela granice, neprijatelj je nameravao da izvrši proboj sa albanske teritorije u dubinu Kosova i Metohije. Cilj je bio da se otvori koridor za dopremanje ljudstva, naoružanja i municije iz Albanije, da se preseku komunikacije Vojske Jugoslavije između Đakovice i Prizrena, i da se stvori kopneni pravac ka srcu Metohije.

Da je proboj uspeo, posledice bi bile teške po celokupnu odbranu Kosova i Metohije. Zato je odbrana Košara imala značaj daleko veći od veličine same karaule — branila se čitava dubina teritorije.

Napad na Veliki petak

Bitka je počela 9. aprila 1999. godine, na pravoslavni Veliki petak, u ranim jutarnjim satima. Napad je otvoren masivnom artiljerijskom pripremom sa albanske strane, a potom je usledio pešadijski juriš iz tri pravca. Neprijateljske snage brojale su, prema procenama, oko hiljadu i po boraca u prvom talasu.

Branioci — svega nešto više od stotinu vojnika, uglavnom mladića na odsluženju vojnog roka — našli su se pod vatrom nesrazmerne žestine. Prvog dana neprijatelj je uspeo da zauzme dominantni vrh Rasa Košares, a ubrzo i položaj Maja Glava, prisilivši branioce da se povuku na drugu liniju odbrane ispod karaule.

Linija koja se nije pomerila

Već sledećeg dana na Košare je stiglo pojačanje — 2. bataljon 125. motorizovane brigade. Nešto kasnije uvedene su i elitne jedinice: 63. padobranska i 72. specijalna brigada. Vojska Jugoslavije stabilizovala je front i zaustavila dalje napredovanje neprijatelja.

Od sredine aprila pa do kraja rata, uprkos neprekidnim napadima, artiljerijskim udarima i vazdušnim bombardovanjima NATO avijacije, druga linija odbrane nije probijena. Neprijatelj je držao zauzete visove, ali nikada nije uspeo da izbije iz uskog mostobrana niti da otvori put ka Đakovici.

Cena i ishod

Odbrana Košara plaćena je životima 108 pripadnika Vojske Jugoslavije — oficira, vojnika na roku, rezervista i dobrovoljaca. Deo njih poginuo je u NATO vazdušnim udarima, koji su podržavali kopnenu ofanzivu neprijatelja. Više od stotinu boraca je ranjeno.

Bitka je okončana tek kada je čitav rat okončan — Kumanovskim sporazumom i obustavom NATO bombardovanja u junu 1999. Vojska Jugoslavije povukla se sa Košara po sporazumu, kao rezultat političke odluke, a ne poraza na bojištu. Do poslednjeg dana, granica na tom pravcu ostala je nesalomljena.

Košare su ostale u srpskom sećanju kao simbol dostojanstvene odbrane — mladih ljudi koji su, suočeni sa neprijateljem koga je štitila najmoćnija vojna sila sveta, izabrali da ostanu na svojim položajima. Njihova žrtva ne sme se zaboraviti.