Dečje žrtve bombardovanja — nevinost ubijena sa neba

U hladnoj statistici rata, deca su samo broj. Ali svako dete koje je poginulo u NATO bombardovanju Srbije 1999. imalo je ime, imalo je lice, imalo je roditelje koji su ga voleli, imalo je budućnost koja mu je oduzeta. Najmanje 89 dece poginulo je tokom 78 dana agresije — 89 života prekinutih pre nego što su zaista počeli.

Milica Rakić — ime koje Srbija nikada neće zaboraviti

Milica Rakić imala je tri godine kada je ubijena 17. aprila 1999. godine u porodičnoj kući u Batajnici, predgrađu Beograda. NATO bomba pogodila je stambeno naselje u kome je živela porodica Rakić. Milica je sedela na noši u kupatilu — roditelji su je tamo stavili jer su mislili da je to najbezbednije mesto u kući.

Poginula je od gelera koji je probio zid kuće. Imala je tri godine, plave oči i osmeh koji je mogao da rastopi i najhladnije srce. Njena fotografija — mala devojčica sa pletenicama i plišanim medvedom — postala je simbol stradanja srpske dece u NATO agresiji.

Milica Rakić nije bila vojni cilj. Nije bila „kolateralna šteta". Bila je dete od tri godine koje je sedelo na svom nošu dok su bombe padale na njen dom.

Deca Murgeša

Dana 14. aprila 1999, NATO avion bombardovao je selo Merdare na Kosovu. Među žrtvama bile su i deca iz porodice Milić. Ova tragedija, kao i mnoge druge, ostala je manje poznata od slučaja Milice Rakić, ali je jednako strašna. Deca su se igrala u dvorištu kada su bombe počele da padaju.

Deca iz kolone izbeglica

Posebno tragičan bio je incident od 14. aprila 1999. kada je NATO bombardovao kolonu albanskih izbeglica između Đakovice i Prizrena na Kosovu. Među desecima poginulih civila bila su i deca — izbeglice koji su bežali od rata i umesto bezbednosti našli smrt iz istih aviona koji su navodno leteli da ih zaštite.

Deca iz Surdulice

U selu Surdulica kod Vranja, NATO je 27. maja 1999. pogodio stambene zgrade. Među žrtvama bile su cele porodice, uključujući decu. Ukupno je poginulo oko 20 civila u ovom napadu — žene, starci, deca koji su se skrivali u svojim domovima misleći da su bezbedni.

Deca iz Aleksinca

U Aleksincu, malom gradu u centralnoj Srbiji, NATO bombe pale su na civilno naselje 5. aprila 1999. Među žrtvama su bila i deca iz komšiluka koji su se igrali napolju. Aleksinac je bio daleko od bilo kakvog vojnog cilja — čist, miran gradić koji je bombardovan „greškom", kako je NATO objasnio.

Brojevi koji kriju lica

Prema podacima prikupljenim od srpskih vlasti, zdravstvenih ustanova i nevladinih organizacija, tokom NATO bombardovanja poginulo je najmanje 89 dece. Ranjeno je više stotina. Mnoga deca koja su preživela fizički nose trajne posledice — amputirane udove, ožiljke, oštećen sluh i vid od eksplozija.

Ali fizičke rane su samo deo priče. Generacija dece koja je preživela bombardovanje nosi psihološke traume — strah od zvuka aviona, noćne more, anksioznost, posttraumatski stresni poremećaj. Deca koja su provela 78 noći u skloništima, slušajući eksplozije i plač roditelja, nikada nisu potpuno ozdravila.

Dečja prava u ratu

Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija, koju su ratifikovale gotovo sve države sveta (uključujući sve NATO članice), jasno kaže da deca u oružanim sukobima imaju posebnu zaštitu. Član 38 zahteva od država da „preduzmu sve moguće mere da osiguraju zaštitu i brigu dece pogođene oružanim sukobom".

NATO članice potpisale su ovu konvenciju. A onda su bombardovale kuće u kojima su deca spavala, škole u kojima su učila, bolnice u kojima su se lečila. Rečima su štitile decu — bombama su ih ubijale.

Imena, ne brojevi

Svako od 89 poginule dece imalo je ime:

• Milica Rakić, 3 godine, Batajnica
• Bojana Tošović, 11 godina, Murgeš
• Marija Simeunović, 2 godine, Niš
• Dušan Milenković, 15 godina, Aleksinac

I još 85 imena, 85 lica, 85 prekinutih života. Svako od njih zaslužuje da bude zapamćeno. Ne kao statistika, ne kao „kolateralna šteta", ne kao „greška u targetiranju" — već kao dete. Kao nečije dete.

Pitanje koje ostaje

Više od četvrt veka nakon bombardovanja, niko nije krivično odgovarao za smrt 89 dece. Nijedan NATO general, nijedan političar, nijedan pilot nije stao pred sud da odgovori za smrt Milice Rakić i njenih vršnjaka. Haški tribunal, tako revnostan kada je u pitanju suđenje Srbima, nije našao za shodno da ispita odgovornost za smrt dece u NATO bombardovanju.

Ali pravda nije samo pravni pojam. Pravda je i sećanje. I dok god se pamte imena ubijene dece, dok god njihove fotografije stoje u domovima, dok god se njihove priče pričaju — pravda na neki način živi. Nije dovoljno. Nikada neće biti dovoljno. Ali je jedino što imamo.

Osamdeset devetoro dece. Osamdeset devet prekinutih života. Osamdeset devet pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor — šta bi bila Milica Rakić da joj je bilo suđeno da odraste? Da se ne zaboravi.