Ekološka katastrofa — otrovana zemlja, voda i vazduh

Pored direktnih ljudskih žrtava, NATO bombardovanje Srbije 1999. izazvalo je ekološku katastrofu čije se posledice osećaju i danas. Sistematsko uništavanje industrijskih postrojenja — rafinerija, hemijskih fabrika, elektrana — oslobodilo je ogromne količine toksičnih supstanci u vazduh, vodu i zemljište, pretvarajući delove Srbije u ekološku pustošinu.

Pančevo — hemijski pakao

Najteže pogođeni grad bio je Pančevo, industrijski centar severno od Beograda, na obali Dunava. NATO je višestruko bombardovao tri ključna industrijska objekta:

Rafinerija nafte: Bombardovana više puta, potpuno uništena. Požari koji su goreli danima oslobodili su ogromne količine sumpordioksida, azotnih oksida i policikličnih aromatičnih ugljovodonika u atmosferu.

Petrohemijski kompleks „HIP Petrohemija": Pogoci u postrojenje za proizvodnju vinilhlorid monomera (VCM) oslobodili su više od 2.000 tona ovog izuzetno toksičnog i kancerogenog gasa. Vinilhlorid je poznat karcinogen koji izaziva rak jetre i angiosarkom.

Fabrika đubriva „HIP Azotara": Bombardovanje skladišta amonijaka oslobodilo je hiljade tona ovog otrovnog gasa. Oblak amonijaka širio se nad gradom i okolnim naseljima, prisiljavajući na evakuaciju stanovništva.

Kombinovani efekat ove tri katastrofe bio je zastrašujući. Iznad Pančeva formirao se toksični oblak koji je sadržao mešavinu vinilhlorida, amonijaka, sumpordioksida, merkaptana i drugih otrovnih supstanci. Građani su danima i nedeljama udisali ovaj koktejl otrova, bez adekvatne zaštite.

Dunav i vodeni tokovi

Bombardovanjem industrijskih objekata, ogromne količine toksičnih materija dospele su u Dunav — drugu najdužu evropsku reku koja protiče kroz deset zemalja. Procenjeno je da je u Dunav iz uništenih postrojenja u Pančevu, Novom Sadu i drugim gradovima dospelo:

• Preko 80.000 tona nafte i naftnih derivata
• Hiljade tona vinilhlorida i drugih organskih jedinjenja
• Teški metali — živa, olovo, kadmijum
• Policiklični aromatični ugljovodonici (PAH) — kancerogene supstance

Zagađenje Dunava pogodilo je ne samo Srbiju, već i Rumuniju, Bugarsku i ostale zemlje nizvodno. Riba je masovno uginjavala, a pijaća voda iz Dunava bila je neupotrebljiva mesecima.

Novi Sad — uništena infrastruktura

U Novom Sadu, bombardovanjem rafinerije nafte i petrohemijskih postrojenja zagađena je okolina grada. Svi mostovi preko Dunava u Novom Sadu uništeni su, a njihove ruševine pale su u reku, dodatno zagađujući vodotok i blokirajući plovidbu.

Kragujevac, Bor, Kruševac

Ekološke posledice bombardovanja osećale su se širom Srbije:

• Kragujevac: Bombardovanje fabrike Zastava izazvalo je požare u kojima su sagorevali plastika, guma i hemikalije
• Bor: Udari na rudarski i metalurški kompleks oslobodili su teške metale u okolinu
• Kruševac: Bombardovanje hemijske industrije zagadilo je okolne vodotoke

UNEP izveštaj

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) sproveo je procenu ekološke štete u Srbiji 1999. i 2000. godine. Njihov izveštaj potvrdio je ozbiljnu kontaminaciju na više lokacija i preporučio hitnu sanaciju. Međutim, sanacija je bila spora i nepotpuna, delimično zbog razorene infrastrukture, a delimično zbog nedostatka finansijskih sredstava u sankcijama iscrpljenoj Srbiji.

Dugoročne posledice

Ekološke posledice NATO bombardovanja nisu se završile prestankom rata. Kontaminacija zemljišta i podzemnih voda trajaće decenijama. Porast malignih oboljenja u Pančevu i okolini direktno se dovodi u vezu sa izlaganjem toksičnim supstancama tokom i nakon bombardovanja. Studije Medicinskog fakulteta u Beogradu pokazuju statistički značajan porast određenih tipova kancera u kontaminiranim oblastima.

Zemlja u okolini uništenih postrojenja kontaminirana je teškim metalima i organskim zagađivačima koji će se razlagati decenijama, možda vekovima. Ljudi koji žive na tim područjima i danas su izloženi povišenim nivoima toksičnih supstanci.

Nevidljivi rat koji traje

Ekološka katastrofa izazvana NATO bombardovanjem je rat koji se nikada nije završio. Bombe su prestale da padaju 10. juna 1999, ali otrovi koje su oslobodile i dalje ubijaju — tiho, nevidljivo, neumitno. Svako dete rođeno u Pančevu, svaki ribar na Dunavu, svaki radnik u kontaminiranom tlu — svi oni nose posledice odluke da se bombarduju hemijske fabrike usred civilnih naselja.

NATO je znao šta se nalazi u tim fabrikama. Znao je da će njihovo uništavanje osloboditi toksične supstance. I ipak ih je bombardovao. Ekološka katastrofa koja je usledila nije bila „kolateralna šteta" — bila je predvidiva posledica svesnih odluka. Da se ne zaboravi.